Selected poems from the collection BREAD AND CIGARETTES! / English Translations

 

NORA

translated from "НОРА"

I am Nora
and I live in a doll's house
at the end
of a narrow, unpaved street,
so narrow
it sets the neighbors fighting
every time
they try to pass each other.

I am an enemy of the people
and I have a terrace
from which no stones
fly down onto the road,
where lost travelers
with clumsy steps
squelch through mud
up to their knees.

From there,
the view reaches
all the way
to the end of the street,
a street
you cannot walk through
and still come out clean,
clean as the lace,
starched curtains
in the windows,
stirred
by household ghosts.

I am Nora
and I have no lace curtains.
I look straight
into eyes,
into the sky,
into the dark
that eats the words
out of the wombs
of women who keep silent,
boundary lines
for predators
in the name
of the common good.

Everything is the street's fault,
so they say,
and there is no room left
for widening.
Tomato patches
have taken it all,
and makeshift scarecrows
made of rags.

SHAKTI

translated from "ШАКТИ"

All I ever wanted
was to be Shakti,
wounded and weak,
a tender goddess
coiled three times
around the lingam
like a boa
around its prey.

Giving my life,
I would conceive
a new one,
and give birth to you
as such,
then fold you
into the cosmic
mother's lap
that hides
the universe
inside itself.

With my hair
I would have washed
your feet,
had those feet
not kicked me.
And from the dead body
strength was born
that turned
into contempt
and rage.

Between love
and hatred,
victims fall.
Between creation
and destruction,
memory kneels.
Between death
and birth again,
fear lies,
knowing
that someone's end
is your new beginning.

STRIPPED BARE

translated from "ОГОЉЕНОСТ"

I walked stark naked
through blind alleys
where even the wisest
wouldn't think to go.
I searched through piss-stained entryways
for secondhand shops
where all sorts of people worked,
offering me their coats, hats, shoes,
skirts,
giving me everything
for this nothing of mine.

And stark naked
I put on
all those rags of theirs
that reeked of mildew.
I kept looking
for what I did not have,
and I had nothing
but my own bareness,
whitening
behind the locked grates
of shop windows,
lighting up
their misshapen faces.

They told me it was cold
and that they cared for me,
wrapping me
in their mildewed coats.
But those coats
had short sleeves,
and frost crept in
and cracked my bones.
And those hat brims
hemmed in my vision,
taming
my thick, unruly mane.

And they told me
it would rain,
and the pavement would be slick,
lacing me
into their worn-out,
hole-ridden shoes,
through which feces
from their lairs
swam freely,
slowing my step
over broken pavement.
And those skirts
were too tight
for my stride,
or too short
to hide these balls of mine,
balls this big.

Stark naked,
I pulled over myself
the low reek of damp
that tore at my skin.
I searched
through bolted windows
for a sliver of light
whiter
than my own bareness,
and I was deathly afraid
of bitterness,
while they,
blinded by it,
were teaching me
how to love myself.

Нора

Сцена из филма "Dogville" (2003)
Извор: Google

Ја сам Нора и станујем у кућици за лутке

на крају уске, неасфалтиране улице
толико уске да посвађа сваки пут
комшије када се мимоилазе.

Ја сам непријатељ народа и имам терасу
са које не лете каменице на пут
којим залутали путници незграпног хода
гњецају у блату до колена.

Са ње се пружа поглед све до краја улице
којом не прођеш, а да останеш чист
као чипкане, уштиркане завесе на прозорима
које померају кућни духови.

Ја сам Нора и немам чипкане завесе,
гледам директно у очи, небо и мрак
који једе речи из утроба жена што ћуте
грабљивцима међа за опште добро.

За све је крива она, тако кажу,
а места за проширење више нема
заузела су их баште парадајза
и импровизована страшила од рита.

Сцена из филма "Dogville" (2003)
Извор: Google

Друштво за заштиту животиња

Монаху се пре три дана упокојио отац
Није показивао никакве знакове жалости и туге
Каже, тако је одредио Бог
Није прошло четрдесет дана
од како су сељаци отишли да окопавају кукуруз
умрла им је ћерка јединица
од непознате тропске болести
Кажу, постоји могућност заразе
а кукуруз не сме да пропадне

Сцена из филма "Остров" (2006)

Извор: Google

Ти се ждереш када ти се у акваријуму изврне рибица
Плаћаш крематоријуме за угинуле псе
и пачићима стајеш на путу
док ватрогасци ваде подављене мачиће

Ти се противиш еутаназији побеснелих паса
и донираш друштву за заштиту животиња
а не знаш да вредност нечије смрти
мерило је твог личног расположења
јер, откуд толики сиреви на мишоловкама
у твом мемљивом подруму
и траг крви са поломљеним ножицама
на свеже окреченим зидовима?

Друштво за заштиту животиња не зна
да носиш бунду од кремираних чинчила
и да је икра најбољи извор протеина
Кажу, ти пачићи су најбољи у Пекингу
када се прелију сосом од вишања

Док оплакујеш своје кућне љубимце
и тетовираш шапице око ушију
шесторо мале деце седи за столом
и клати своје ножице
док се проја пече у рерни

и док се монах моли за спасење свих нас

Сцена из филма "Остров" (2006)
Извор: Google

Супер риба

Могла сам и ја да будем нека риба
слатководна, слаткоречива,
сјајних пераја
и дебелих крљушти
да клизи из руке у руку
и испуњава жеље рибарима

Сат времена од живота
за стављање пудера,
два за фризера, маникир и фитнес,
три за третмане, подизање, затезање
и остатак за гледање у огледало
те моћне супер рибе

Уместо тога имала сам
све време овога света за посматрање
њихових сјајних пераја и тупих погледа
како се копрцају на узицама
дебелих и задриглих штапова

који су као бич фијукали изнад воде

Сцена из филма "Human Form" (2014)
Извор: Google

Како то?

Живот је тако једноставан.
Ипак, много тога не разумем.
На пример: Како то
веверице на папуче?
Или рајфови са живе цвећке
на вештачке главе?
Све друго ми је
мање-више јасно -
колико човеку треба
да одобри себи успех
и шта је све потребно
да би опростио себи,
али, како то да на једној нози
истетовираш "Лове"
а на другој "Лифе"?

И како, бре, то
дуги вештачки нокти
на кратке прасеће прсте?

Сцена из филма "Brazil" (1985)

Извор: Google

Све друго ми је мање-више јасно -
откуд човеку толика досада
за сва зла (на) овом свету
и чему толика забава
за ту исту досаду,
али, како то да
бацаш петраде себи у очи
за већи волумен трепавица?
И како, бре, то
латекс хеланке на сто кила?
И плисиране сукње на патике?
Све друго ми је
мање-више јасно.

Мали кофер

Улeћем у твој живот
ноншалантно
без куцања и најаве
па ћу ту можда и остати
јер, врата су била отворена
и сва светла упаљена
Види шта ти доносим!
Мали кофер отварам
Све моје ствари сада су твоје
само их немој користити као оружје.
Ја ћу их ставити где ја желим,
а желим их свуда
кад год пожелиш
теби да служе
на сред стола,
под твој јастук,
само их никад нећеш наћи
ту доле испод тепиха.

Сцена из филма "37°2 le matin" (1986)

Извор: Google

(П)Резиме

После развода променићу презиме

не да бих побегла од мужа

или се, не дај боже, вратила оцу

већ да бих се свимa својима
најебала милосне мајке
по мушкој линији, наравно,
што ми не оставише у аманет
ни зрно здравога разума.

Сцена из филма "Melancholia" (2011)

Извор: Google

Овај пут сам ја тај храбри витез

који витла мачем на корење
не да их сасече,
већ земљу њиме подрива
а када више ништа не буде остало
у тој трулој, јаловој земљи
можда ћу на врху зачаране куле
коначно спасти себе.

Uki Q против IQ

    Ми не живимо у Ери Водолије. Живимо у Ери Ојданића, у једном феноменалном времену окружени феноменима. Таман када смо помислили да смо преживели митраљезе, Голи оток, Дафину, Милана Тарота и корону, појавио се Укизам.

    Укизам је новонастали култ на друштвеној мрежи Тик-Ток који је баш као и његова маштовитост - трајао месец дана. Њен вођа је Уна Каблар, познатија као Uki Q. Ово је урбана легенда о њој.

    Uki Q је језиво митско створење које је алергично на људе. Отета од ванземаљаца, враћена је на Земљу са знаковима на рукама. Тако нам је подарила живот, воду и ваздух који дишемо. Да бисмо приступили Укизму, потребно је клањати се под ћебетом, запалити икону или жртвовати неку ситну животињу и све то снимити и окачити на ТикТок-у.

    Ово би био веома лош синопсис за неки нискобуџетни хорор филм, да се деца испод 15 година стварно нису снимала и качила своје видеоснимке као доказ обожавања и веровања у Укизам. Овако, имамо грађу за прави правцати документарац јер, иако се фама око тога слегла, питање је када ће искочити нешто ново... још немаштовитије.

    Да бих успела да објасним овај феномен, мораћу да се вратим двадесет година уназад... минимум. Почећу од 2000. када је и рођена наша Uki Q.

Књига Постања

    С појавом детријархата настала је нова група људи - неандерталци. То је подразумевало неартикулисано испуштање звукова деце која су обично трескајућу се о под нпр. тржног центра или маркета давали прве знакове нове цивилизацијске комуникације са својим родитељима. Њихови родитељи су причали као деца претходне цивилизације. Имали су мутиране гласове шестогодишњака и укочене осмехе као Кингов Ит из '90-е.

Извор: Google

    

    Одлика новонастале групе био је изражени осећај за околину, тако да су сви остали хтели-не хтели морали да слушају где неандерталци сада иду, шта ће сада да раде и како ће провести остатак дана. Постојала је још напреднија група која је рецитовала, певала, чак и играла у аутобусу, све у нади да ће то некога да интересује.

    Процес сазревања таквих неандерталаца је дијаметрално обрнут претходној цивилизацији најобичнијих тинејџера - они су се већ рађали као вундеркиндови, глумци и певачи и сви су били рођени за све, да би се касније, око доба адолесценције најчешће враћали као новорођенчад - нису испуштали никакве звукове и потпуно су били неспособни за живот без својих телефона. Заједно са том новонасталом групом стасала је и наша Uki Q.

    Али мало пре тога...

Како су Маце појеле језик?

    Еволуцијом друштвених мрежа, еволуирало је и само друштво. Почетком 2000-их када су Инстаграм и Јутјуб били на почетку експанзије, многе инфлуенсерке снимале су разне видеоклипове како би спасили човечанство од досаде. Једна од тих спасовних мисија били су туторијали под називом "My Morning Routine", где су нас све те Мачкице и Тигрице подучавале како да ујутру оперемо зубе, како да се умијемо итд.

    Реално живећи свој виртуални свет, оне се никада нису обраћале никоме осим својим камерама, а ако би баш морале да испусте неки неартикулисани звук, то би радиле у најкраћој форми - као да жваћу или као да серу. Тако је барем то звучало.

    Тако су се појавили први ес-ем-ес-изми (настали куцањем СМС порука), девијантни англицизми (који су као базу користили енглески језик) и остали дебилизми, чији феномен нико још увек није успео да објасни. Тако је настао англосрпски или срблиш, а све те Цице и Маце су биле толико заузете да су морале да комуницирају акронимима и скраћеницама - BTW, WTF, GTW, ЈБТ...

    И тако су Маце појеле језик.

    Цела та генерација Uki Q прокомуницирала је управо на таквом језику. Као много напреднија бића, били су предодређени за даљи спас човечанства, па су уместо безазлених глупих цртаћа одмах били стављени у спасовну мисију изучавајући туторијале. Многи од њих су били толико напредни да су већ са 5-6 година и сами преузимали одговорност кроз овековечавање свечаних тренутака о томе шта једу, шта облаче и шта им мама има од шминке.

Кофе пуне гована

    Таман када смо се понадали коначним смаком света, средином 2010-их су се појавиле и многе месије које су најавиле спас човечанства кроз разне изазове.

    Међу првима је био Ice Bucket Challenge, који је имао за циљ да сакупи новац за клиничка истраживања лека за амиотрофичну латералну склерозу. Завршио се са двоје мртвих, 115 милиона долара донације, неколико реализованих пројеката и без лека за амиотрофичну латералну склерозу. Изазов се састојао у томе да се кофом пуну ледене воде полијеш одједном, а затим скачеш као мајмун због хладноће.

Kylie Lip Challenge

Извор: Google

    

    Многи од њих су били еволуционарни, на пример, Kylie Lip Challenge који је био директан доказ еволуције човечијих уста у мајмунско дупе; Smoothie Challenge - еволуције човека у свињу и Tide Pod Challenge - човека у веш машину.

Tide Pod Challenge

Извор: Google

    

    Да смо главе уместо леда поливали говнима, еволуција би се зауставила тачно на почетку овог текста. Овако, можда се тај смак света стварно и десио.

"Не киту у уста"

    Две године након тога појавиле су се игрице које су наводно наводиле све те генерације на самоубиство. Да ли је један тинејџер стварно спреман да због игрице одузме себи живот? Као бивши гејмер, у њиховим годинама сам "обарала" много горе и страшније игрице, као што су Resident Evil, Silent Hill, Cold Fear, Condemned... па никога нисам убила и никада нисам имала самоубилачке мисли. Али то је моја генерација. Да ли то значи да ова о којој говорим толико реално живи свој виртуални свет да није способна да разликује игрицу од стварности?

Momo Challenge

Извор: Google

    Конкретно, говорим о Momo Challenge и Blue Whale Challenge (плави кит), мада их има још. Игрица се састојала од низа задатака задатих од стране администратора, који су играчи беспоговорно испуњавали. Почињали би са лакшим задацима - гледање хорор филмова ноћу, самоповређивање и друге потенцијално опасне радње, а завршила би се задатком да се изврши самоубиство.

Blue Whale Challenge

Извор: Google

    Да ли је тамо неки тинејџер стварно беспоговорно извршавао задатке болесног админа или се, као што је Басара писао о томе, свет замајавао небитним стварима - веома је битно, а суштина је иста - забављање по цени искњучивања било каквих питања, постављена и себи и другима. Не дај боже да се неко некада замислио над нечим. Одмах би био окарактерисан као мрачњак и депресивац и био изопштен из друштва. Овако, имамо гомилу тинејџера који су константно срећни и насмејани на друштвеним мрежама и нико нема ниједан проблем.

Brain Lockdown

    Држава је омогућила гледање ријалитија као милосрђе за безбрижну смрт. Уместо да стари и немоћни људи брину умирући од глади, умиру од глади не бринући ни о чему. Умирати се, свакако мора. Овако је лепше.

    Гледање телевизије и слушање вести о Корони помогло нам је да сачувамо своје психичко здравље, па смо у карантину схватили многе ствари о себи. Толико нам је било забавно да нисмо знали шта пре да измислимо. Тако смо ждрали по цео дан јер нам је то била највећа маштовитост у току дана. Вратили смо се својим породицама и деци тако што смо излиставали именике зивкајући људе са којима се у животу не бисмо чули, а своју жену си коначно могао да лемаш, јер си уз помоћ карантина схватио колико је уствари волиш. Толико о љубави и блискости према најближима.

    Из свега тога, као продукт ширења свести, настао је Укизам. Баш у доба карантина нова друштвена мрежа ТикТок доживела је највећу експанзију. Садржај су углавном кратки видеоклипови ни о чему, а највећа популација су тинејџери и деца од 5-6 година.

Укизам као аутизам

    Уна Каблар има 20 година и студира продукцију. Чува змије и има хрчка. Има дечка. Има и родитеље. На Тик-Ток-у се прославила својим назови ексцентричним изгледом и још више назови морбидним тетоважама и црвеним сочивима. Фотографисала се на гробљу. Често је у "чудним" одевним комбинацијама и још чуднијим изјавама, као тој да би убила човека за 50.000€ Њени пратиоци се зову кидаре. Толико кидају да су је у њену част прогласили божанством и основали Укизам.

Uki Q

Извор: Google

    

    Да би приступио Укизму морао си да спалиш икону, а ид(и)олатрија се упражњавала клањањем и певањем песмица. Све то си морао да снимиш и окачиш на Инстаграму или Тик-Току, а највећи број поклоника била су деца од 5-15 година. Најјачи утисак оставила је једна девојчица која је поред спаљене иконе написала: "Uki Q, надам се да сам те сада вредна". То је уједно и разлог овог есеја.

    Како је Уна подстакла своје пратиоце на тако нешто? Да ли су сва та деца на које утиче Uki Q дебело ометена у развоју и какве везе има Укизам са коефицијентом интелигенције?

    Убрзо након те појаве нашли су се и они са друге стране који су писали петицију о јавном каменовању Uki Q, као и предлога да приведу Унине родитеље, називајући њене пратиоце аутистичним размаженим дериштима. Можда је Укизам аутизам, али је писање петиције за каменовање стултиција.

    И да ли је Uki Q уопште крива? Знају ли деца да препознају имиџ од пропаганде, сценску шминку од стила жвота и друштвену мрежу од стварности?

Uki Q

Извор: Google

    

    Идиократска хипотеза тврди да глупост расте са технолошким развојем цивилизације однедавно. Некада, ако би пећинског човека појео медвед зато што је био глупљи од оног другог, селекција би у том случају селектовала глупост. Данас, са развојем људског друштва медведа више нема, па тако цивилизација допушта глупости да живи дуже. И не само то, она је постала културолошки феномен, који забавља масе. Замисли! Барем у данашње време можеш да будеш шта год желиш и ти одабереш да будеш идиот!

"Младост не оправдава бесвест"

    Желим да верујем да је код Uki Q у питању функционални идиотизам. Бити добровољно идиот у мору идиота уме да буде корисно, чак је и пожељно, поготово ако је у питању посао и егзистенцијални опстанак.

    Да ли је онда њена кривица у томе што се није одупрела идиотизму? Апсолутно, јер, ниси крив ако си неинтелигентан, али си одговоран ако си глуп!

    Спуштањем просека ми заправо омогућавамо најпросечнијима да се искажу на најпросечнији начин. Тако смо приморани да гледамо најпросечније филмове, читамо најпросечније књиге и слушамо најпросечнију музику, под условом да смо најпросечнији. Шта раде онда они који су ипак мало више од тога? Једу их управо ти медведи који су јели наше претке, само што селекција у овом случају селектује интелект.

Извор: Google

    

    Uki Q је успела да се својим назови ексцентричним изгледом и понашањем издигне из масе, што апсолутно подржавам, међутим, овде се поставља питање: на чему? Који је то садржај који она презентује? Јутјуб ретко, али може да буде место за креативно изражавање и у свом том мору лудила константно избија свашта. Питање је шта ћеш ти да изабереш. Мени само није јасно: откуд толика потреба за доказивањем и прихватањем од стране средине поред свих могућих толеранција које су им дате и о којима се толико прича?

    Да ли је Uki Q и по чему посебна најмање могу да говоре управо те генерације које су одрастале на свим тим челенџима, учећи преко туторијала како да перу зубе. Моји сестрићи су гледали Ђуђу и Муђу како играју игрице, уместо да су их сами играли. Теткини наследници-издајници! Мој комшија спава уз рекламу за виршле јер је телевизор ту да "прави друштво". Сви су глуви и све је укључено на максимум - тон, контраст, боја, све! Дај све на максимум! Нек шљашти! Нек сија! Нек јечи! Нек скаче! Дај, само дај! Све укључи, само да се не укључи онај унутрашњи глас који вапи, који скичи, који урла у кавезу угушен пластичним звуковима и шизоидним правилима естетике.

    Искључи се, човече! Овај свет се исувише дуго забавља.

Чиме нас је задојила српска мајка?

    Како можемо да помогнемо свом детету, када смо и сами одрастали на згариштима распале Југославије, слушајући Турбофолк и пијући Степ сокове? Чиме нас је задојила српска мајка па би нам одвајање од њене сисе проузроковало толику трауму? Старији би за то кривили комунизам, још старији Други светски рат. Тако бисмо могли до Адама и Еве али, ко је ту уствари стварни кривац? Лично ти! Ти и нико други. Ти си одабрао да будеш глуп и пошто за то ниси хтео да сносиш одговорност, сада сноси последице.

    А која је одговорност? Васпитати себе, а не децу! Она само уче од нас.

Јебите се децо!

    Прво што сам помислила када сам видела биографију Уне Каблар било је: има дечка и снима видеоклипове?! Ми са наших 20 нисмо улазили у кућу. Прве љубави служиле су нам за истраживање. Хтели смо све, сад и одмах! Били смо жељни спознаје света, гладни јели све што би нам пролитало и учили, ударали главу о зид, падали, али и пробијали зидове. А сада?

    Јебите се, децо! Јебите се и волите, патите, надајте, плачите, мрзите, па и разочарајте, што да не? Једите свет! Једите живот! Овај свет неће бити бољи без вас!

Књига Откровења

    Вратимо се ми на медведе. Како да натерамо нашег меду да поново почне да једе глупост? Алтернативом. Aлтернативом смањујемо могућност преживљавања глупости. Није то баш тако једноставно. Или јесте? С једне стране, то је сизифовски посао, с друге стране, твоја морална и грађанска дужност.

    У књижарама се највише продају "књиге за плажу". Пођимо од претпоставке да имамо једног 20-годишњака који хоће нешто да прочита. Он не зна како да одабере књигу за себе, што је потпуно нормално. Шта он ради? Уђе у прву књижару (јер библиотеке су за штребере) и купи најпродаванију књигу коју су му препоручили продавци, којима је препоручио шеф да је продају јер је за то плаћена реклама. Наш дечкић прочита највећу глупост и мисли да је то најбоља књига. А како да прочита нешто добро када нема алтернативе, када је понуда са друге стране маргинализована? Одговор је - риљањем! Копањем и риљањем.

Извор: Google

    

    Време је да тај наш дечкић пређе целу дискографију Block Out-а, замисли се "над животом ил' над судбином" и спозна зашто никако није добро да "пустити друге да буду у праву и буде срећан". То је најбржи и најтемељитији, али и најразорнији начин да прође кроз, како би ове силеџије насилничким оптимизмом рекле - депресију. Кад бомба падне, она сравна све и то је то. Не оставља изрешетану фасаду која не служи ничему. Нова зграда се поставља на рушевинама сравнатим до темеља, а не малтерисањем изрешетане фасаде. Е онда, када дигне ту зграду схвати да она треба да се освешта. Што више шута! Што више шута - то више чишћења. Што више чишћења, то је зграда лепша. Лопате у руке! Ја за сада имам само план и дозволу за градњу. И лопате.

Ретроспекција

Док седим и чекам њихове сате
други одбројавају моје секунде
тридесет секунди до краја света
а потребна је само лампица
и клик
једна мала искра
и бам
да замрзне се све у једном кадру.

Тело поскакује, фокус се губи,
бели каишеви су на рукама
на њима шнале које жуљају
а потребне су само маказе
и фик
једна фаза мање
и трас

да се покрене неки други филм.

Извор: Google

Пројекција се пушта с краја на почетак

трака је изгледа погрешно намотана
прво суза низ образ за тужан крај
онда грч у телу за напет почетак
и крах.

Пројектори ждеру излизане траке
зупчаници су изгледа преблизу постављени
35 милиметара није довољно
за овај краткометражни филм
и страх.

Ова столица је неудобна и жуља
док тај мали комад бакра на шлему поиграва
све је стало у две кратке епизоде
кожна маска, мирис изгореле коже
и мрак.

Чудни људи

Чудом су се чудили неки
ограничени и глупи људи,
којима никада ништа није било јасно.
Знам многе од њих који су
кроз живот пролазили чудећи се
и када би наилазили на
иоле различите од себе,
боље од себе, наравно,
увек би на питање: "Какав је?"

одговарали: "Па, мало је чудан".

Tompkins Harrison Matteson - The Examination of a Witch
Извор: Google

И ти људи би доносили одлуке

И ти људи би осуђивали на гиљотину
и палили ломаче,
а са ње су требале да се котрљају
једино њихове главе.

Мали снови

Хтела сам да будем ђубретар
јер ми је омиљена боја била наранџаста.
Ухватиш се за шипку
и звиждиш возачу да крене!
Одустала сам када ми је
омиљена постала розе
и када сам схватила
да никада нећу научити да звиждим.

Извор: Google

Тако сам почела да носим розе хаљине,

уске, кратке, пуне налепљеног перја,
пластичних перли и вештачких циркона
који се разапињу по мени,
само што сада возачи звижде мени
и што други чекају да ја кренем
свој плес око танке усправне шипке

која је једина остала од мојих малих снова.