Обновитељка и ништитељка

    Збирка песама Хлеба и цигара! Милице Стојановић жестоко је, сирово, аутентично песничко првенче, које удара снажно, реже беспоштедно, хули немилосрдно. Збирка одаје нов, аутентичан женски песнички глас на сцени сатканој од блазиране моде и сентиментално-лирског пренемагања. Већ сам наслов збирке, али и сваког од четири песничка поглавља понаособ, указује на игриву духовитост као стилску особеност личне поетике, али и иронијско-сатирични отклон према традицији. У збирци се драмски изоштрено, рељефно, са смислом за детаљ, одаје проницљиви женски поглед на мушки свет у коме по своме ћефу живи искључиво мушко човечанство.

    Песма „Копачи“ представља кредо за лирску јунакињу данашњице, која је приморана да се изрази криком, у тежњи да гласовима, немуштим, разарајућим, самоповређујућим, омогући да дођу до изражаја у поезији, која постаје знаковни језик глувих за реалност, слепих за боје, изопштених за друштво:

    Сумњај.
    Слушај.
    Копај.
    Ровари по себи.
    Нека се твој леш оскрнави.
    У фронцле претвори.
    У прах.
    Нек нестане са лица земље.
    Као да никада није постојао.

    Поезија је императив да се испитају крајње границе сопствених могућности, да се пробуди лирска интроспекција сна, подстакне нагон за преиспитивањем, поспеши болно задирање у сопство. Поези­ја је понирање у тело чувства, у сагорело ткиво језика, у гласове који кидају паукове мре­же баналности којима је човек опкољен са свих страна.

    Песникиња је чудо за себе и за свет. Дете Земље и Звезданог неба. Њена истина је бистра, хладна и пенушава. Само њој својствена. Опора, самоповређујућа. Што из језера (о)сећања шикља. Отуда је у ретроспекцији тренутка сагледана смрт поезије. У стерилној, санитарно-белој одаји стиха, са лудачком кошуљом кише, белим каишевима дана којима су руке привезане за електричну столицу краткометражног филмског времена, песникиња призива последњи налет божанске светло­сти. Или смрти. Кадар је филмски успорен, замрзнут. Ракурс горњи. Јер род је њен ваи­стину са Неба:

    Тело поскакује, фокус се губи
    бели каишеви су на рукама
    на њима шнале које жуљају
    а потребне су само маказе
    и фик
    једна фаза мање
    и трас
    да се покрене неки други филм.

Хлеба и цигара!

Неос издаваштво

    Лирски субјекат је Она. Ни човек ни човечица. Музика. Вилинска. Телесни пад, сећање на лирску мезгру предела. Љуспа изгубљене невиности. Слика је интегрална, нема детаља нити времена за ретуширање. Мали снови из детињства постају хорор филмови велеградске одраслости („Мали снови“).

    Поезија коју пише Милица Стојановић сва је у непристајању. Непристајању на свеприсутну медијску глупост, лаконску друштвену површност, меркантилни израбљивачки капитализам, наказну и перверзну менажерију тзв. успешних по(с)ловних људи, хуља и никоговића, јалових медиокритета, варалица и лопова, сецикеса и превараната.

    Поезија је, ипак, женског рода. Од храбрости и страха, дубине и светлости. Од лепоте и стрепње, смионости и осећања. Од врлине. Од љубави. А љубав је присуство свемира у свакој (с)твари. Хумуса у земљи. Погледа у видику. Облика у прволику. И посве интимно пребивање у тајни у песми „Кад је жена најлепша“:

    Зар жена није најлепша кад провири из гнезда
    подбула од јутарњег мамурлука
    са стидљивим осмехом у углу усана
    присећајући се шта се то десило претходне ноћи?
    И какав то мушкарац треба да буде
    који ће баш то волети,
    који ће је баш такву волети,
    више од скорелих маскара,
    више од лепљивих пудера,
    више од смрдљивих парфема?
    Они који се чуде томе,
    они који не мисле тако
    нека набију ту маскару себи у дупе,
    само, да је заврте мало,
    да четкице заголицају сву њихову машту
    коју очигледно немају.
    Нека облаче хаљине тих истих жена
    и нек' играју у њиховим ципелама
    својој мајци на гробу,
    јер то није питање естетике
    већ трауме из детињства.
    Зато што су вас мајке стављале под сукњу,
    зато што су вас предуго држале на сиси,
    зато што су желеле да имају ћерке,
    зато што вас ничему нису научиле
    да је жена најлепша под крилима орла.

    Ова поезија је још, сва у драмском расветљењу, клаустрофобична, ибзеновска, и не само у антологијској песми „Нора“, сценски оркестрирана:

    Ја сам Нора и станујем у кућици за лутке
    на крају уске, неасфалтиране улице
    толико уске да посвађа сваки пут
    комшије када се мимоилазе.

    Ја сам непријатељ народа и имам терасу
    са које не лете каменице на пут
    којим залутали путници незграпног хода
    гњецају у блату до колена.

    Са ње се пружа поглед све до краја улице
    којом не прођеш, а да останеш чист
    као чипкане, уштиркане завесе на прозорима
    које померају кућни духови.

    Ја сам Нора и немам чипкане завесе,
    гледам директно у очи, небо и мрак
    који једе речи из утроба жена што ћуте
    грабљивцима међа за опште добро.

    За све је крива она, тако кажу,
    а места за проширење више нема
    заузела су их баште парадајза
    и импровизована страшила од рита.

 

    Поздравимо, дакле, ову поезију, која се у свом првенцу оглашава криком. Која нам, као конобарица у елитном ресторану („Дама на улици“, „Супер риба“), приноси деликатне, источњачки рафиниране укусе и мирисе, а ми јој се машамо за телесне облине („Док пење се уз степенице храбра, смела / лепрша хаљина од танког фланела / лист затеже висока ципе­ла“). Која се не устеже да псује и хули („Шакти“, „Уроборос“, „Клетва“), и да истовремено боготражитељски воли и прашта („Нула година“, „Мали кофер“, „Друштво за заштиту животиња“). Има у њој ретке, ништитељске, и обновитељске енергије. И страсти. Поздравимо, дакле, ову поезију. И ову песникињу.

Проф. др Бошко Сувајџић,

декан Филолошког факултета

Универзитета у Београду

Књигу можете поручити

преко телефона: +381 64 2255786,
или путем мејла: tripolarna@gmail.com,
уплатом на рачун 160-5400100673335-13
Цена књиге је 700,00 + ПТТ