Миладин Шеварлић,
о књизи стихова „Хлеба и цигара!“ Милице Стојановић
Овде је реч о поезији веома личној, коју фасцинантна експресивност уздиже изнад нивоа приватности једне људске судбине. Овде приватност храни убитачну експресију која нас води у сфере где се оцртавају контуре једног света, света у којем живимо сада и овде. Тако се лично храни општим, а опште се храни соковима личног, и тако се ствара добитна комбинација или синтеза, на каквој пристојна уметност и почива.
Већ сам наслов, што пародира латинско Panem et circenses, даје основну ироничну интонацију овој збирци. Иронија је проверен и ефикасан поступак који нас спасава од баналности. Дијалектички парадокс уметности је у томе што не сме да представља опште место, нити, пак, да одише приватношћу, а мора у исто време да се ослања и на општа места (јер она дају надлични смисао) и на приватност (јер она даје непосредну снагу изразу). Иронија се, дакле, јавља као средство које релативизује баналности, како општег, тако и личног исказа.
Дакле, лично, опште, иронично, прожима се овде, дајући, како снагу, тако и блиско осећање које та поезија може у нама да изазове, а изнад свега лебди иронијом обавијено осећање трагике, безнађа, безизлазности. Али, то трагично осећање, опет, представља жесток катапулт за побуну, која није декларативна, већ избија из самога ткива песничког организма. Тако се успоставља склад између поезије и живота, али без препричавања тзв. стварности, што би било далеко од озбиљне уметности. А уметност Милице Стојановић је озбиљна. У њој је остварена јака и уверљива, али не буквална транспозиција живота у симболичке слике, ма колико оне деловале натуралистички.
Поезија Милице Стојановић је борба по сваку цену, без обзира на исход. Она, из дубине свога бића добија спасоносну поруку која гласи: суштина је у борби, не у исходу. Борба или Агон, представља основни мотив већине уметничких дела, од почетка човекове свести и културе. Тај Агон своди се, међутим, на „дијалектичку клацкалицу“, где победа или пораз представљају само гориво за нови успон или нови пад. И тако се одвија бескрајна игра нашег живота.
„Али гле, ни то није сасвим тачно!“, што би рекао Кафка, јер ламент Милице Стојановић представља пре пркос него разочарање. Тај ламент носи у себи толико енергије, да се њоме поништава могућност једнозначног тумачења и из тог слојевитог језгра израста аутентични поетски израз наше песникиње. Све је јасно, а кад - као пажљиви читалац - уђете мало дубље међу слојеве значења ове поезије, онда ипак схватите, без обзира на „торнадо“ јасно усмерених праваца колико је тачно оно што је један индијски филозоф пре хиљаду петсто година рекао: „Поезија је оно што је речено, а још више оно што није речено“. И у тој наоко невидљивој димензији ових стихова рађа се значење које тихо и тајно надилази први ниво директног исказа. А то тихо и тајно значење зове се љубав према животу, чежња за лепотом и сањаним смислом. У томе и лежи значај ових стихова, које не треба буквално и једносмерно тумачити.
Поезија Милице Стојановић је борба по сваку цену, без обзира на исход. Она, из дубине свога бића добија спасоносну поруку која гласи: суштина је у борби, не у исходу. Борба или Агон, представља основни мотив већине уметничких дела, од почетка човекове свести и културе. Тај Агон своди се, међутим, на „дијалектичку клацкалицу“, где победа или пораз представљају само гориво за нови успон или нови пад. И тако се одвија бескрајна игра нашег живота.
„Али гле, ни то није сасвим тачно!“, што би рекао Кафка, јер ламент Милице Стојановић представља пре пркос него разочарање. Тај ламент носи у себи толико енергије, да се њоме поништава могућност једнозначног тумачења и из тог слојевитог језгра израста аутентични поетски израз наше песникиње. Све је јасно, а кад - као пажљиви читалац - уђете мало дубље међу слојеве значења ове поезије, онда ипак схватите, без обзира на „торнадо“ јасно усмерених праваца колико је тачно оно што је један индијски филозоф пре хиљаду петсто година рекао: „Поезија је оно што је речено, а још више оно што није речено“. И у тој наоко невидљивој димензији ових стихова рађа се значење које тихо и тајно надилази први ниво директног исказа. А то тихо и тајно значење зове се љубав према животу, чежња за лепотом и сањаним смислом. У томе и лежи значај ових стихова, које не треба буквално и једносмерно тумачити.
Милица Стојановић је озбиљан песник, који тражи озбиљног читаоца, савезника, саговорника, са којим ће моћи да успостави оно енергетско поље, што чини да песма живи, где се њена права суштина, прима изнутра, без много анализе и рационализације.
Поезија Милице Стојановић, сем бунта, драме и скривеног сна, представља, дакако, комплементарно панораму света који око ње пулсира и превире, панораму чије садржаје и значења откључава калаузом свога сензибилитета. Али као посматрач света, као посматрач других, она користи фине преливе самоироније; фине, иако је језик бруталан, скандалозан, уличарски, бескрупулозан, неко би рекао и антипоетски - а ми кажемо да тај спој самоироније и поменуте бруталности, чини њен језик поетским; грубим, али, ко је рекао да поезија треба да буде глатка и допадљива већини, као што је то зашећерени, вулгарни кич што односи свој обол свакога дана и копа јаму својим љубитељима који журе да у њу упадну - у ту црну рупу, која гута и поезију и прозу и снове и збиљу нашег живота.
Са тим светом који нас окружује, Милица Стојановић се суочава без јевтиних сатиричних натруха. Она успева да задржи озбиљност свога стиха који је прошао кроз све зупчанике што мељу душу, кожу, кости - али да све то, упркос драстичности језика, остане у култивисаној мери поетског исказа, ма шта мрски чистунци и малограђани мислили.
Али, богата је палета којом се Милица Стојановић служи како би ставила огледало пред своје песничко лице. Мислим, на пример, на песму „Старим“, из које провејава једна врста сентименталног лирског песимизма, која нам говори да није све баш онако како изгледа на први поглед.
Прелиставајући ову несвакидашњу драмску, лирску, бунтовничку књигу у којој је дискретна нада суптилно прожета исто тако суптилним разочарањем, долазимо и до извесне опоре, да кажемо љубавне поезије. Али, и ту се, опет, јавља дух дистанце, где се робусни израз меша са иронијом, али и са нешто искреног ламента - тако да добијамо неконвенционални амалгам, који, међутим, лако налази пут до читаоца.
Па, опет, горчина аутобиографског исказа - од ламента, до љуте гротеске, али опет, све у оквирима фигура и призора, који се могу сматрати симболичним. Невелика књига набијена интензитетом израза, тематском разноликошћу, убојитим језиком, протестом који је снажан, али није баналан и иронијом која баналности стаје на пут. То је књига овога доба, произашла из духа времена која о томе времену говори више него што се види на први поглед. И најзад, књига исписана, заиста, самосвојним рукописом. Све у свему, збирку песама „Хлеба и цигара!“, Милице Стојановић сматрам релевантном чињеницом у свету савремене српске поезије.
Поезија Милице Стојановић, сем бунта, драме и скривеног сна, представља, дакако, комплементарно панораму света који око ње пулсира и превире, панораму чије садржаје и значења откључава калаузом свога сензибилитета. Али као посматрач света, као посматрач других, она користи фине преливе самоироније; фине, иако је језик бруталан, скандалозан, уличарски, бескрупулозан, неко би рекао и антипоетски - а ми кажемо да тај спој самоироније и поменуте бруталности, чини њен језик поетским; грубим, али, ко је рекао да поезија треба да буде глатка и допадљива већини, као што је то зашећерени, вулгарни кич што односи свој обол свакога дана и копа јаму својим љубитељима који журе да у њу упадну - у ту црну рупу, која гута и поезију и прозу и снове и збиљу нашег живота.
Са тим светом који нас окружује, Милица Стојановић се суочава без јевтиних сатиричних натруха. Она успева да задржи озбиљност свога стиха који је прошао кроз све зупчанике што мељу душу, кожу, кости - али да све то, упркос драстичности језика, остане у култивисаној мери поетског исказа, ма шта мрски чистунци и малограђани мислили.
Али, богата је палета којом се Милица Стојановић служи како би ставила огледало пред своје песничко лице. Мислим, на пример, на песму „Старим“, из које провејава једна врста сентименталног лирског песимизма, која нам говори да није све баш онако како изгледа на први поглед.
Прелиставајући ову несвакидашњу драмску, лирску, бунтовничку књигу у којој је дискретна нада суптилно прожета исто тако суптилним разочарањем, долазимо и до извесне опоре, да кажемо љубавне поезије. Али, и ту се, опет, јавља дух дистанце, где се робусни израз меша са иронијом, али и са нешто искреног ламента - тако да добијамо неконвенционални амалгам, који, међутим, лако налази пут до читаоца.
Па, опет, горчина аутобиографског исказа - од ламента, до љуте гротеске, али опет, све у оквирима фигура и призора, који се могу сматрати симболичним. Невелика књига набијена интензитетом израза, тематском разноликошћу, убојитим језиком, протестом који је снажан, али није баналан и иронијом која баналности стаје на пут. То је књига овога доба, произашла из духа времена која о томе времену говори више него што се види на први поглед. И најзад, књига исписана, заиста, самосвојним рукописом. Све у свему, збирку песама „Хлеба и цигара!“, Милице Стојановић сматрам релевантном чињеницом у свету савремене српске поезије.
Миладин Шеварлић, драмски писац,
дугогодишњи председник Удружења драмских писаца Србије
У Београду, на Звездари,
14. новембра 2024.
Књигу можете поручити
преко телефона: +381 64 2255786,
или путем мејла: tripolarna@gmail.com,
уплатом на рачун 160-5400100673335-13
Цена књиге је 700,00 + ПТТ
или путем мејла: tripolarna@gmail.com,
уплатом на рачун 160-5400100673335-13
Цена књиге је 700,00 + ПТТ


Нема коментара:
Постави коментар